Auto-industrija 2026: Godina velikog otrežnjenja, kineske dominacije i istorijske šanse koju Balkan ne sme da propusti

Kada istoričari budu pisali o privrednim tokovima 21. veka, 2026. godina će verovatno biti označena kao tačka bez povratka. To je godina u kojoj je postalo kristalno jasno: era motora sa unutrašnjim sagorevanjem, koja je svet pokretala više od jednog veka, nepovratno odlazi u istoriju. Statistika je neumoljiva – prodaja tradicionalnih benzinaca i dizelaša dostigla je svoj vrhunac još 2017. godine i od tada je u slobodnom padu. Nasuprot tome, prodaja električnih vozila (EV) porasla je četrnaest puta.

Međutim, ova tranzicija nije samo tehnološka. Ona je geopolitička. Centar gravitacije automobilske industrije pomerio se sa Zapada na Istok. Kina, nekadašnja „radionica za jeftinu robu“, danas drži 40% globalnih proizvodnih kapaciteta, dok Evropa i Severna Amerika zajedno čine tek 15%. Svet se budi u novoj realnosti u kojoj pravila igre više ne diktiraju Detroit, Volfsburg ili Torino, već Peking.

Kina: Zmaj koji je prerastao svoje gnezdo

Kinesko tržište, godinama motor globalnog rasta, pokazuje prve znake zasićenja. Ekonomske prilike i ukidanje lokalnih subvencija doveli su do usporavanja domaće prodaje i brutalnog „rata cenama“ među proizvođačima. Ali, upravo ta teskoba na domaćem terenu stvorila je globalni problem za konkurenciju: kineski proizvođači su primorani da agresivno izvoze.

Podatak da je BYD u 2025. godini pretekao Teslu i postao najveći svetski proizvođač električnih vozila nije samo simbolična smena na tronu. To je dokaz da su kineske kompanije ovladale kompletnim lancem – od rudnika litijuma, preko proizvodnje baterija (gde su apsolutni lideri), do finalnog sklapanja vozila.

Suočeni sa evropskim carinama koje idu i do 30% na uvoz kineskih vozila, giganti poput BYD-a, Geely-ja i SAIC-a (vlasnika brenda MG) primenjuju novu taktiku: „Ako ne možemo da uvezemo, proizvešćemo kod vas“. Izgradnja gigafabrika u Mađarskoj i Turskoj predstavlja „trojanskog konja“ kineske industrije – način da postanu domaći evropski proizvođači i zaobiđu birokratske barijere Brisela.

Evropa: Tranzicija pod ručnom kočnicom

S druge strane, Evropska unija u 2026. ulazi u stanju blage panike pomešane sa pragmatizmom. Ambiciozni plan „Fit for 55“ i ideja o potpunoj zabrani prodaje vozila na fosilna goriva od 2035. godine sudarili su se sa realnošću. Industrija jednostavno nije bila spremna, a ni kupci u svim delovima kontinenta.

Pod snažnim lobiranjem auto-giganata, regulativa je ublažena. Cilj više nije nulta emisija, već smanjenje od 90%, čime su odškrinuta vrata za hibride i sintetička goriva. Evropa je sada tržište dve brzine: bogati Sever (Norveška, Holandija, Nemačka) ubrzano prelazi na struju, dok Jug i Istok, pritisnuti nižim standardom, i dalje voze na benzin i dizel.

Evropski proizvođači se nalaze u „makazama“. Moraju da finansiraju skupu tranziciju ka električnim vozilima, a istovremeno gube tržišni udeo od jeftinijih kineskih rivala. Odgovor Stellantisa, Volkswagena i Renaulta je pragmatičan – udruživanje sa neprijateljem. Sve više evropskih brendova koristi kineske platforme i baterije kako bi svoja vozila učinili cenovno konkurentnim.

Balkan: Istorijska šansa u senci polovnih dizelaša

Gde se u ovoj globalnoj drami nalazi naš region? Na prvi pogled, Balkan deluje kao slepo crevo Evrope. Vozni park je star, dominiraju polovni dizelaši uvezeni sa Zapada (često oni koje Evropa više ne želi), a infrastruktura za punjenje električnih vozila je u povoju.

Međutim, ispod te površine odvija se tiha industrijska revolucija. Balkan postaje ključna karika u lancu snabdevanja nove evropske auto-industrije. To više nisu samo prazna obećanja, već činjenice potkrepljene konkretnim projektima:

1. Srbija kao izvoznik gotovih električnih vozila: Najvažniji dokaz promene paradigme je fabrika u Kragujevcu. Početak serijske proizvodnje modela Fiat „Grande Panda“ (električnog i hibridnog) krajem 2024. godine vratio je Srbiju na mapu proizvođača automobila. Ali, ovo je važnije od same „Zastave“ nekad – reč je o modelu nastalom na bazi saradnje Stellantisa i kineskog Leapmotora. Srbija je time postala „most“ preko kojeg kineska tehnologija ulazi u evropske proizvode, a Kragujevac mesto odakle se visoka tehnologija izvozi u EU.

2. Smena generacija u fabrikama delova: Svedoci smo bolnog procesa gašenja fabrika koje su proizvodile delove za stare tehnologije. Kompanije poput „Leonija“ (kablovi) ili proizvođači izduvnih sistema zatvaraju pogone ili smanjuju broj radnika. Zašto? Zato što električni automobil ima drastično manje pokretnih delova, nema složen izduvni sistem i zahteva drugačije kabliranje. Ali, na njihovo mesto dolaze novi igrači. Kineski Minth Automotive u Srbiji ne otvara fabriku tekstila, već visokotehnološki pogon za proizvodnju kućišta za baterije – „srce“ svakog električnog automobila. To znači da se industrijska baza regiona modernizuje silom prilika.

3. Potencijal za nove fabrike (JMEV): Kineski proizvođači traže lokacije za proizvodnju manjih, gradskih automobila u Evropi. Srbija i okolne zemlje su idealni kandidati zbog fenomena zvanog „nearshoring“. Evropskim kompanijama je preskupo da čekaju delove iz Kine (rizik transporta, carine); mnogo je isplativije proizvoditi ih na Balkanu, gde je radna snaga i dalje jeftinija nego u Nemačkoj, a roba kamionom stiže u Minhen ili Milano za manje od 24 sata. Kineski Jiangling Motors (JMEV) već razmatra upravo ovakve pogone u regionu.

4. Tehnološki vrh u komšiluku: Da Balkan nije osuđen samo na manuelni rad, dokazuje primer iz susedstva. Hrvatski Rimac nije stao na proizvodnji električnog hiper-automobila za bogataše. Oni su postali ključni tehnološki partner gigantima poput BMW-a i Porsche-a, razvijajući i proizvodeći baterijske sisteme visokih performansi. Ovo je dokaz da se u našem regionu može kreirati „mozak“ automobila budućnosti, a ne samo sklapati karoserija.

Zaključak: Trka u kojoj opstaju najbrži

Godina 2026. donosi otrežnjenje. Automobil više nije samo mašina; on je softverska platforma na točkovima. U toj novoj realnosti, stare zasluge ne važe.

Za Balkan, ovo je „uzmi ili ostavi“ trenutak. Rizik je ogroman – ako se ne prilagodimo, postaćemo trajna deponija za zastarele tehnologije i otpadna vozila sa Zapada. Ali, šansa je još veća. Priliv investicija u proizvodnju električnih modela (poput kragujevačke Pande), dolazak hi-tech dobavljača i strateška pozicija na granici EU daju nam priliku za reindustrijalizaciju kakvu nismo imali decenijama.

Transformacija je već počela. Pitanje više nije da li će električni automobili zavladati drumovima, već da li će se delovi za njih proizvoditi u našem dvorištu ili negde drugde. Sudeći po trenutnim investicijama, Balkan je, možda i prvi put u novijoj istoriji, seo u pravi voz – ili tačnije, u pravi električni automobil.